Država je tu da nas zaštiti i da stvori uslove da se ostvarimo kao pojedinci. Da bi nas zaštitila, ona nam ograničava određena prava – inače bismo živeli u svetu anarhije u kojem su svi protiv svih. To je suština nepisanog ugovora koji kao zajednica sklapamo sa državom. Nekada su ta ograničenja manja, nekada, u vremenu velikih kriza – veća. Pandemija kovida-19 je jedna od tih velikih kriza tokom koje smo prihvatili brojna ograničenja, pre svega slobode kretanja, da bismo spasili živu glavu. Država je sebi dala posebna ovlašćenja koja privremeno ili trajno menjaju karakter društva u kojem živimo. O tim ovlašćenjima, o razlikama između liberalnih demokratija i autoritarnih društava i o posledicama po društveno uređenje i naše slobode govori profesor ljudskih prava i međunarodnih odnosa na londonskom univerzitetu Regents Neven Anđelić u ovih dana objavljenoj knjizi „Kovid-19, moć države i društvo u Evropi” (u slobodnom prevodu sa engleskog).
„Po nekim istraživanjima, oko 55 posto mera koje su uvedene tokom pandemije nisu uvedene sa vremenskim ograničenjima. Neke od tih mera uključuju ograničenje kretanja, način donošenja odluka po kojima one ne moraju da prođu punu parlamentarnu proceduru, suspenziju nekih pravnih procesa na određeno vreme, prava na javno izražavanje i javno okupljanje. Ljudi su se sada ohrabrili i u sve većem broju protestuju”, kaže Anđelić.
„Ne slažem se sa razlozima znatnog broja ljudi koji protestuju – koji ’đokovićevski’ odbijaju da se vakcinišu iz nekih svojih razloga, ali se slažem sa ljudima koji su zabrinuti za ograničavanje sloboda, ograničavanje slobode okupljanja i samog kretanja”, navodi Anđelić.
Kriza liberalne demokratije počela je pre pandemije i već nekoliko godina svedoci smo jačanju populista u mnogim zemljama u svetu. Anđelić se slaže da je pandemija ojačala autoritarne režime i da je u Srbiji ona pomogla Aleksandru Vučiću da cementira vlast za još jedan period. On smatra da ipak još uvek ne možemo da govorimo o preciznoj razlici u odnosu prema pandemiji između autokratskih i liberalnih režima.
„Dve najliberalnije politike borbe sa pandemijom u Evropi su Švedska i Belorusija. Jedna je potpuno otvoreno liberalno društvo, druga je ’poslednja evropska diktatura’, kako neki opisuju Lukašenskov režim. Dakle, nema čvrste matrice da bi se mogao doneti zaključak”, smatra Anđelić.
U svojoj knjizi Anđelić navodi da se države nevoljno odriču svojih ovlašćenja, ali da postoji razlika između liberalno demokratskih režima u Evropi i onih autoritarnih i hibridnih i da se ta razlika pre svega ogleda u stepenu kontrole i javne kritike državnih mera koje su jače u liberalnim sistemima. Odgovor na pitanje da li to znači i da će države različito izaći iz pandemije, moraćemo da sačekamo posle predstojećih izbora u nekim evropskim zemljama, smatra Anđelić.
„Moraćemo da sačekamo izborni ciklus u Evropi. Pandemija je uveliko doprinela promenama vlasti koje su se desile u Nemačkoj. Dolaze nam predsednički izbori u Francuskoj, dolaze izbori u Mađarskoj – rezultati će nam pokazati da ako i Makron i Orban opstanu na vlasti možemo zaključiti ili nazreti da se ništa toliko ozbiljno nije desilo. Međutim, ako jedan od njih izgubi, možda je to početak jedne tendencije ka promenama”, kaže on.
Izborni ciklus u mnogim evropskim zemljama će u velikoj meri biti određen reakcijom države na pandemiju. U Velikoj Britaniji premijer Boris Džonson je trenutno pod najvećim pritiskom od početka pandemije, gde ga čak i nekadašnji bliski saradnici i stranačke kolege optužuju da nije ozbiljno shvatio pandemiju i da nije sposoban za obavljanje premijerskog posla. Ljude u velikoj Britaniji ipak su najviše razbesnela saznanja o žurkama u sedištu vlade – koja su pokazala da jedna pravila važe za vlast a druga za narod – mnogo više nego broj umrlih i korupcija prilikom nabavke zaštitne opreme.
„To me podseća na kraj tvrdog komunističkog režima u drugoj polovini osamdesetih godina u Bosni i Hercegovini. Zbog čega je taj režim pao – ne zbog ekonomske krize i nemanja političkih sloboda, nego zbog vikendica u Neumu. Jedni nisu mogli dobiti kredite za stanove, drugi su gradili vile”, kaže Anđelić i navodi da su korumpirane elite iskoristile sada pandemiju kao još jednu priliku za biznis.
„Procesi kroz institucije koji su zaštita i karakteristika liberalne demokratije su uklonjeni i sada oko ministara i vlada imamo polukriminal ili kriminal gde se ne kaže da su oni lično zagrabili, ali jesu zagrabili ljudi koji su im bili bliski.”
U svojoj novoj knjizi Anđelić takođe piše o tome da Zapadni Balkan stoji loše po svim indeksima koji se odnose na korupciju, ljudska prava, ekonomske slobode i slično. Ovo je jednim delom uslovljeno i povezano sa pandemijom. Anđelić ocenjuje da je teško govoriti o Zapadnom Balkanu kao celini posle pandemije.
„Loše pozicionirane države kao što su BiH, Srbija i Crna Gora, u toj su pretposlednjoj kategoriji. Neznatno, ali ipak iznad njih su Albanija, Severna Makedonija i Kosovo. U Severnoj Makedoniji imamo promenu premijera i ne dolazi do potresa u društvu; u Crnoj Gori imamo promenu vlasti, država je prilično nestabilna i ne zna se na šta će sve to izaći. Imamo stanje gotovo permanentne krize u BiH i imamo, kako sada izgleda, sigurnu vlast jedne partije i jednog čoveka u Srbiji. Isto je i u Albaniji. Imamo i tu neku dirigovanu suverenost na Kosovu. I tu imamo delimičnu odgovornost Zapada koji toleriše te autokrate, donekle i kleptokrate, koji su na vlasti u tim zemljama. Dok god ne dolazi do bezbednosnih problema, Zapad toleriše njihovu vlast, kao što su tolerisali, recimo, vlast Mubaraka u Egiptu. Setimo se Arapskog proleća 2011, kada je jedan incident u jednoj zemlji izazvao seriju demonstracija u nizu zemalja. Mislim da je moguće da će se slični procesi desiti i u, nadam se, nekoj skorijoj budućnosti na Zapadnom Balkanu.”
