Pre tačno 120 godina severoistok Sjedinjenih Država pogodila je epidemija velikih boginja. Zbog toga su vlasti u Bostonu i obližnjem Kembridžu naredile obaveznu vakcinaciju svih stanovnika. Ali nisu svi građani pristali da se vakcinišu, tvrdeći da obavezna vakcinacija narušava njihove lične slobode garantovane ustavom. Jedan od buntovnika, sveštenik Hening Jakobson, zainatio se i stigao do Vrhovnog suda. Jakobson je na sudu rekao da je on protiv iste bolesti bio vakcinisan u rodnoj Švedskoj kad je imao šest godina i da je zbog toga kasnije imao velike probleme. Zato je u Kembrdižu u Masačusetsu odbio vakcinu za sebe i sina. Ipak, izgubio je.
Najviši američki sud doneo je 1905. odluku kojom potvrđuje pravo lokalnih vlasti da u „razumnoj meri” mogu da naruše lične slobode građana tokom zdravstvene krize tako što će novčano kazniti one koji odbiju da se vakcinišu. Sudija Maršal Harlan rekao je u obrazloženju presude da pravo pojedinca na ličnu slobodu može u slučaju velike opasnosti biti ograničeno uvođenjem razumnih mera, u skladu sa ciljem zaštite šire javnosti. Vakcinacija u Kembridžu je bila obavezna ali ne i prisilna, pa je Jakobson prošao samo sa novčanom kaznom od pet dolara (oko 150 dolara danas).
Antivakseri u Masačusetsu ukazivali su na pojedine smrtne slučajeve i pojave deformiteta tvrdeći da su direktna posledica vakcine. Nazvali su obaveznu vakcinaciju „najvećim zločinom” tog doba koji će pokositi hiljade i hiljade dece. Lokalna štampa je pak celu stvar opisala kao sukob inteligencije i neznanja, civilizacije i varvarstva.
Inače, te 1901. u Bostonu je bilo zabeleženo 1.596 slučajeva velikih boginja, a tokom epidemije koja je trajala oko dve godine od ove bolesti umrlo je 270 ljudi.
Zašto danas nema obavezne vakcinacije protiv kovida skoro nigde u svetu? U većini zemalja vlasti apeluju na građane da se vakcinišu i uvode selektivnu ali ne i opštu obavezu vakcinacije. U mnogim zemljama ta obaveza se pre svega odnosi na zdravstvene radnike, ali negde se ide i mnogo dalje. Tako na primer u Italiji radnici više ne mogu da se vrate na posao bez potvrde o vakcinaciji ili negativnog testa na kovid. Druge zemlje opredeljuju se za razne podsticaje, pre nego ucene, kako bi privolele građane da se bocnu. I naravno ima i onih koje su uspele da vakcinišu najveći broj odraslih stanovnika bez ucena ili podsticaja. Ali, većina još nije.
Stručnjaci kažu da su vakcine bezbedne i efikasne. Ali i naglašavaju da vakcine nisu savršeno bezbedne i savršeno efikasne i da će uvek biti onih koje neće zaštititi. U nekim slučajevima izazvaće i ozbiljne neželjene efekte. Da li je to razlog zašto se vlasti ustručavaju da uvedu obaveznu vakcinaciju? Da li su antivakseri pobedili a države praktično priznale da se boje nereda? Zašto nema obavezne vakcinacije i da li nam je uopšte potrebna? Podkast Radio karantin traži odgovor na to pitanje kroz razgovore sa ekspertima za javno zdravlje, pravnicima, politikolozima i fiolozofima.
Među njima je i Dorit Rajs, profesorka prava na Pravnom fakultetu Hastings Univerziteta u Kaliforniji. Ona misli da je obavezna vakcinacija najmanje loša opcija u ovom trenutku.
„U idealnom svetu obaveznu vakcinaciju ne morate da uvodite zato što je otpor prema svakoj novoj vakcini nešto sasvim normalno. Normalno da su ljudi nesigurni u svaki novi proizvod, posebno ako je taj proizvod napravljen relativno brzo. U idealnom svetu ljudima treba dati vremena da razumeju sve ovo, da vide druge koji su vakcinisani i da razmisle o svojim strahovima. U idealnom svetu, nevakcinisanu manjinu štiti vakcinisana većina. Čak i sada, sa vakcinom protiv kovida, vakcinisani u najvećem broju slučajeva čine većinu. Ipak, delta soj sada nameće nova pravila igre. Pre delte bilo je dovoljno da imate 60-70 procenata vakcinisanih da sprečite dalje širenje zaraze. Sa ovim sojem to nije slučaj jer se on mnogo lakše prenosi. Što više ljudi ga dobije to će biti više bolničkog lečenja i smrtnih slučajeva. A u takvim okolnostima, kada kao ovde umire hiljadu ljudi dnevno, nemate vremena da dobro promislite o svojim strahovima. Tada je obavezna vakcinacija manje lose rešenje nego da pustimo virus da divlja”, kaže Rajs.
Ona kaže da su preostale, lošije opcije, da ne radimo ništa ili da olakšamo pristup vakcinama i damo ljudima podsticaje da se vakcinišu.
„To smo već probali, i da budem iskrena, ako bismo imali više vremena, mogli bi da eksperimentišemo sa raznim merama podsticaja i da ih kombinujemo sa sve lakšim pristupom vakcinama, ali šta da se radi dok čekamo da te mere daju rezultate? Svako odugovlačenje ima cenu u ljudskim životima. Ja bih samo ovde dodala da obavezna vakcinacija ne sme da bude izgovor da se ne radi više na lakšem pristupu vakcinama. Moramo da radimo na svim frontovima. Tako u Kaliforniji sada postoji zakon da oni koji odu po vakcinu dobijaju četiri sata plaćenog bolovanja. To bi trebalo da stimuliše one koji se plaše da ne mogu sebi da priušte da odsustvuju sa posla. Ljudima mora da se omogući da mogu da izađu sa posla i prime vakcinu. I da tu vakcinu dobiju blizu kuće, da ne moraju da putuju. To je podjednako ključno kao i uvođenje obaveze.”
Kao u priči o štapu i šargarepi, Rajs kaže da u slučaju masovne vakcinacije govorimo o simultanoj upotrebi i jednog i drugog.
Ni štap, ni šargarepa sami po sebi nisu dovoljni. Ograničene mere, kao obavezna vakcinacija koju nameću poslodavci ili obrazovne ustanove, imaju u sebi ugrađen štap. Ako ne ispunite zahtev poslodavca, snosićete posledice – moraćete da se testirate jednom ili par puta nedeljno ili gubite posao. Ili, ne možete na fakultet ako je tamo uvedena slična mera. Znači, poželjno je imati što više ovakvih ugrađenih štapova, ali isto tako je poželjno imati i šargarepu, da vakcinisani dobiju neku nagradu. Idealno je da to bude popuštanje mera, ali delta soj to otežava. Zato treba tražiti druge oblike nagrade, koji neće biti samo saznanje da nećete završiti u bolnici, jer većina vakcinisanih ionako misli da neće morati u bolnicu”, smatra Rajs.
Rajs dalje kaže da bi antivakseri trebalo da nas brinu i u normalnim vremenima, kada dopiru do samo malog broja ljudi, jer i pad od pet posto u stopi vakcinacije može da znači razliku između izbijanja epidemije ili ne, između života i smrti.
„A ovo nisu normalna vremena, ljudi su zabrinuti, nervozni i traže odgovore. A ima i onih koji negiraju samu pandemiju jer ih ona plaši. Ljudi su, dakle, ranjivi. I antivakseri to koriste i to treba da nas brine. To ne znači da smo izgubili. Mislim da ćemo se izvući iz ove pandemije, ali pitanje je po kojoj ceni kad su antivakseri ovako probojni. Da li će morati još ljudi da umre ili ćemo prihvatiti mere i onda kroz vakcinaciju i prirodni imunitet izaći iz pandemije. Koja je to cena? Već smo platili mnogo višu cenu nego što smo morali, a vidimo da antivakseri rade na tome da ona bude još veća”, smatra Rajs.
S druge strane su oni koji misle da bi obavezna vakcinacija bila kontrproduktivna. Medju njima je Piter Njuman, profesor sociologije i saradnik Centra za Bioetiku na univerzitetu u Torontu. On kaže da se obaveznom vakcinacijom rizikuje da jedna efikasna i rutinska intervencija u javnom zdravlju preraste u konflikt. Dodaje da se zbog politizacije vakcine to već donekle dogodilo u SAD.
„U scenariju koji odmah nalaže vakcine, mislim da rizikujete da izgubite veliki procenat nevakcinisanih od kojih nisu svi uporni antivakseri, neki jednostavno još nisu imali pristup vakcini. Neki od njih potiču iz marginalizovane populacije. U Severnoj Americi to bi bili crnci ili Indijanci, koji nisu nužno zaraženi teorijama zavere, ali imaju legitimno nepoverenje u vlast i javno zdravlje zbog stvari koje su im se dogodile u prošlosti. Dakle, ako odmah nametnete obavezno vakcinisanje, izgubićete možda još 20% populacije. Sve što trebate učiniti jeste promocija, edukacija i poštovanje ljudi”, kaže Njuman.
Osim SAD i čitava Evropa, zapadna i istočna, kao i neke autoritarne države poput Rusije i Kine oklevaju da uvedu obaveznu vakcinaciju. Njuman kaže kako je moguće da deo odgovora, kada su Rusija i Kina u pitanju, leži u nepoverenju njihovih građana prema ispravnosti vakcine.
„Ljudi kažu – ako je vaša vakcina tako dobra, zašto me terate da je primim. Kao da sa njom možda nešto nije u redu, ako mi je namećeš. U nešto demokratskijim državama postoji pravilo da ako prejako pritisnete, prebrzo dobijete reakciju”, smatra Njuman.
Profesor Njuman na kraju naglašava da je vakcinacija protiv kovida istovremeno i etičko pitanje i pitanje ljudskih prava.
„Iz moje perspektive, glavni ugao ljudskih prava je to da samo jedan ili dva posto ljudi u zemljama sa niskim prihodima ima pristup vakcini. To je i etičko pitanje i pitanje ljudskih prava. To je zapravo za mene glavno etičko pitanje – vakcinacijski nacionalizam i nejednakost u raspodeli vakcina”, ocenjuje on.
Kompletne verzije razgovora sa gostima Radio karantina o temi obavezne vakcinacije slušajte i čitajte ovde.
Aleksandar Kocić i Jelena Visser
