Doktorka Mandić je u petoj epizodi Radio Karantin podkasta rekla da je pandemija Kovida-19 jedna od najtežih stvari koja nam se desila, čije ćemo psihološke posledice tek početi da sagledavamo, ali da iz nje možemo izaći bolji. „Postoji ta dijalektika u nama gde je moguće svakog slomiti, ali je moguće svakog i izvući. I to ne samo izvući ga da bude sličan onome kakav je bio pre, nego je moguće da poraste još bolji. To zvuči iracionalno, ali je moguće upravo zbog toga što ljudi preispituju svoje vrednosti, svoje emocije, ponašanja i izbore”.
U starim izučavanjima traume su se delile u dve kategorije – traumu koju nam nanosi čovek i one koje nam nanosi „bog”, odnosno priroda. Izučavanja su pokazala da traume koje je nanela priroda lakše podnosimo od onih koje su nanešene od ljudske ruke. „Ja ne znam da li će to u ovom slučaju biti isto. Mi možemo da vidimo koliko ovaj svet nije pravedan i koliko puno ima manipulacija – manipulacija strahom i krivicom, koliko puno ima surovosti. Znači da ovo nije samo trauma nanesena prirodom, već su je i neki ljudi otežali”.
Govoreći o institucionalnim programima za očuvanje mentalnog zdravlja tokom i posle pandemije, Mandić navodi da takve programe najčešće organizuju institucije poput nevladinih organizacija i fakulteta i pojedinci. „Mislim da države kaskaju, jer ne percipiraju psihološke probleme kao relevantne”.
Mandić smatra da kolektivna svest regresira i da to nije slučaj samo u Srbiji, već i u zemljama poput Amerike. „Kad imate pogrešne ljude na pogrešnim mestima koji vode čitav jedan sistem, velika je šansa da će se dogoditi nešto što zovemo psihopatologija sistema, u kojoj vladaju nepravda, laganje, nepoverenje, manipulacija, poniženje i tako dalje… Sa uplašenim i izmanipulisanim ljudima se mnogo lakše upravlja, nego sa svesnim, integrisanim i zrelim ljudima. Živimo u vremenima kad svako može da kaže svašta danas i da se sutra predomisli i kaže ‘ups’. Ono što je zajedničko u svim tim manipulacijama jeste da je čovek na poslednjem mestu”.
Osvrćući se na dnevno-političku situaciju u Srbiji, Mandić veruje da to što neki ljudi ispred skupštine guraju svoje političke agende, nije priča svih građana. „Ja strepim da ćemo sada celu priču da pretvorimo u to kako su svi Srbi budale, koje su dopustile da ih vodi jedan sa kojekakvim motivima, koji gutaju bensedine i ne znam šta rade. Nije tako. Postoji izuzetno veliki broj ljudi koji nisu istrčali u kafiće, koji izuzetno vode računa o svojim bližnjima, koji ne znaju šta će da rade za vreme glasanja i rade svoje poslove. Bila sam na fakultetu i veliki broj studenata mi se javlja sa fantastičnim kreativnim idejama. Ima puno primera na individualnom nivou koji su lepi, zdravi i humani i ti ljudi ne daju da ovo crnilo prekrije sve. Postoje ljudi koji su nastavili da misle svojom glavom, koji su nastavili da drže predavanja i kurseve svojim studentima, šireći svoje normalne, zdrave i lepe ideje. Recimo, neverovatno puno ljudi je počelo da čita i to je jedna ogromna sila, koja se neće tući mačem, to je sila pera. Snimaju se i puštaju predstave, dakle, postoji taj čitav jedan alternativni život koji se nije dao zatrovati”.
Mandić kaže da su u kriznim situacijama najugroženija grupa deca i da nije štetno samo ono kako se prema deci ponašamo, već i ona negativna ponašanja kojima su deca svedoci. „Najveća moć nije kad ja vama pričam uradi to i to, nego kad vi vidite kako se ja ponašam. To je učenje putem modelovanja. Naša deca sada vide kako se ljudi ponašaju i meni je zastrašujuće da mislim o tome u koga će ta deca da porastu, ako vide da su im roditelji sebični, da su se izlaktali samo za sebe, da ih je baš briga šta se dogodilo nekom drugom”.
Pored dece najugroženiji su svi ostali koji su na neki način zavisni od nekoga – bolesni ljudi i ljudi koji ne mogu samostalno da žive, ljudi koji su ostali bez posla i žene koje su u submisivnoj, pasivnoj ulozi i stari, kaže Mandić. Ona navodi i da se u kriznim situacijama iz svakoga može izvući agresija. „Naravno da će psihopatske strukture najviše da budu agresivne, kao i narcisoidne i paranoidne osobe, ali i oni koji štite nekog drugog – majke koje brane svoje dete, ljudi koji brane svoje ljubimce – dakle, iz svakog ko se oseti ugroženim veoma lako ćete izvući agresiju. Ne autentičnu, već agresiju nastalu iz straha”.
Tijana Mandić kaže da pandemiju najteže podnose ljudi koji su i pre krize bili ranjivi, koji su bili anksiozni ili depresivni, ljudi koji su fizički bolesni, kao i ljudi koji su odbačeni od porodice. „Ljudi koji su verovali i koji su razočarani i oni kojima je rezilijentnost zatučena od detinjstva. Pesimisti, cinici – oni su dosta stradali jer je cinizam bio odbrana, a ta odbrana u ovakvoj situaciji ne funkcioniše. I postoji ogroman broj ljudi kod kojih ćemo tek videti kuda je povreda otišla”.
Mandić smatra da u krizi sebi najbolje možemo pomoći tako što ćemo biti pošteni prema sebi.
„Ako ste tužni plačite, ako ste ljuti izvičite se – ne na komšiju, nego u jastuk. Napišite ljutito pismo. Nemojte blokirati autentičnu emotivnost, ili kako se to kaže, budite emotivno pismeni. S druge strane veoma je bitno razrađivati dimenziju budućnosti. Dopustite sebi da razmišljate kakva će biti vaša budućnost, bez obzira koliko imate godina. To je jedna od posledica pandemije, što ljudi žive u sadašnjosti, zaboravili su prošlost koja nam je neophodna, a ne vide se u budućnosti. Dakle, taj temporalni aspekt je veoma bitan. Onda, postoji nešto što se zove proces opraštanja i on je jako bitan, kao i proces zahvalnosti, razvijanje smisla za humor, razvijanje radosti. Mogućnost da primamo i vraćamo ljubav, mogućnost za empatiju i rezilijentnost”.
Podkast Radio Karantin postavlja nove epizode subotom ujutru, a svakog dana objavljuje i lične priče slušalaca iz celog sveta o životu u pandemiji.
