Bora Kostić

Objavljeno 23.06.2023.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 8 mins

Besomučno sam šutirao. Lopta bi se odbila od zida, a ja sam je još jače udario kad bi se vratila. I tako u nedogled, dok su se suze slivale niz moje dečije obraze. Izgubio je moj tim. Bio sam ljut, razočaran, izdan. Tog trenutka sam mrzeo svoje idole u koje sam se do juče kleo, bio spreman da se potučem malenim pesnicama, da grebem i ujedam braneći njihovu čast u navijačkoj raspravi ko je bolji. Zar da izgube u najvažnijoj utakmici? Onda sam posustao. Seo sam na loptu i prazne glave zurio u ništa. Oznojanim leđima oslonio sam se na hladan zid komšijine šupe. Uvek u senci taj deo dvorišta je bio memljiv i vlažan. Tu sam odmah ispod površine zemlje nalazio najbolje gliste, crvene i ljigave od sluzi, primamljiv zalogaj za crvenperke i karaše koje sam pecao na obližnjem kanalu.

„Sladoled!”, začuo sam mamin povik.

Mrzovoljno sam se dovukao do kuhinje. Sestra je već kašikicom iz malene staklene činije odvajala komadiće domaćeg sladoleda od vanile.

„Cccc! Pa ti si sav znojav”, rekla je mama opipavši mi leđa, „za tebe nema sladoleda dok se ne osušiš”.

„Zašto?”

„Znaš ti zašto. Zbog krajnika. Jesi ti plakao? Sav si musav. Hajde prvo da se umiješ”.

Na radiju se čula odjavna špica nedeljne emisije „Vreme sporta i razonode”.

* * *

„Kaži, aaaa”, rekla je doktorka.

U ustima sam osećao čudan ukus, dok mi je metalnom spravom nalik ravnoj kašiki pritiskala jezik. Na stolu ispred nje su stajale dve porcelanske posude iz kojih su virile metalne sprave za pregled grla. Na jednoj od posuda je na zalepljenom komadu flastera pisalo: čisto.

„Gnojna angina”, rekla je vrteći glavom, „mislim da je najbolje da dečko operiše krajnike. Ovo se previše često ponavlja”.

Pokušao sam da progutam pljuvačku. Grlo mi je razdirao bol. Imao sam utisak da gutam vatrene kuglice ili bodljikavo seme čička. Verovatno sam izgledao jako uplašen, jer me je doktorka pomilovala po glavi uz reči:

„Ne plaši se. Nije to toliko strašno. Posle operacije ćeš smeti da jedeš sladoled do mile volje”.

* * *

„Doktorka Banović je Dragoševa sestra”, još uvek su mi u ušima odzvanjale tatine reči, „primiće ga na dečije odeljenje. Šta znam. Mislim da je bolje da ga operišu u Beogradu. Bolje je kad nekog od lekara poznaješ”.

Naslonio sam čelo na hladno prozorsko staklo. Svetla grada su mi titrala pred očima koje su se punile suzama. Prvi put sam osetio šta znači samoća. Nikad nisam bio odvojen od kuće. Od tate i mame, od sestre. Deca u sobi su spavala. Onda je plavokosa devojčica u krevetu do mog podigla glavu. Bila je mala. Sigurno još nije išla u školu, a ja sam bio petak. I ona je jutros stigla. Celog dana me je molećivo gledala kao da od mene očekuje zaštitu.

„Daj mi ruku”, rekla je.

Zaspali smo držeći se za ruke.

* * *

Nisam osećao bol. Nešto su petljali u mojim ustima. I nije dugo trajalo.

„Gotovo”, čuo sam kao iz daljine nečiji glas.

„Baš si bio hrabar momčino”, rekla mi je medicinska sestra držeći me za ruku dok smo koračali hodnikom. Mirisala je na ljubičicu.

„Hrabre momke posle operacije smeštamo u sobu sa odraslima”.

Ćutao sam.

„Jel te boli?”

„Malo”, odgovorio sam.

„Moraš da piješ što više čaja. Iz početka će boleti, ali ti si heroj. Jel tako?”

Klimnuo sam glavom.

„Ovo je tvoj krevet”.

U sobi je bilo desetak kreveta. Niko nije obraćao pažnju na moj dolazak. Bolesnici su čitali novine, među sobom razgovarali ili spavali. Sa leve strane je bio prazan krevet. Izgužvana posteljina je govorila da je do maločas neko tu ležao. Čikica koji  je bio u krevetu sa desne strane mi je klimnuo glavom.

„Ništa strašno, a? Ja sam sutra na programu. Malo se plašim. Ohrabri me”.

„Pa šta znam. Nije bolelo. Sad počinje pomalo”.

Zaspao sam. Kad sam se probudio bilo je popodne. Vreme posete. Jedna žena je sedela na krevetu kod čikice mog komšije. Grlo me je bolelo. Gutao sam ohlađeni čaj sa natkasne. Lagali su me da neće da boli, pomislio sam. Pored onog kreveta sasvim do prozora stajalo je troje ljudi i razgovaralo sa čovekom u prugastoj pidžami.

„Znaš ko je to?”, čuo sam sa leve strane glas koji je mutirao. Na krevetu koji je bio prazan kad me je sestra dovela u sobu, sedeo je momak stariji od mene par godina.

„Na koga misliš?”, pitao sam i s mukom popio gutljaj čaja.

„Onaj u sivom mantilu, tamo do prozora”.

„Ne znam”.

„Bora Kostić”.

„Bora Kostić?”, pažljivo sam pogledao čoveka u mantilu sa šimi cipelama na nogama. Ma nije, pomislio sam. Ovaj je niži. Ni malo mi nije delovao sportski. Onda, kad je okrenuo glavu prema nama, prepoznao sam ga. Jeste, to je Bora Kostić. Zinuo sam. Fudbaler od čije su levice golmani strepeli, pa i slavni Lav Jašin, stajao je na pet koraka od mene. Kao da ga vidim u crveno-belom dresu i kopačkama. Nešto je govorio čoveku u prugastoj pidžami i smejao se.

„Poseta je završena!”, čuo se glas sa vrata.

„Boro!” obratio se mladić do mene čuvenom fudbaleru, drčno, bez pardona, „jel može autogram?”

Bora nam je prišao. Dok se potpisivao na nekakav koverat, mladić mu je kao navijen govorio:

„Znaš ja sam još iz ćaletovih jaja vikao: Zvezda! Zvezda!”

Šta li mu to znači iz ćaletovih jaja pitao sam se? Bora se nasmejao. Okrenuo se prema meni i rukom mi rastršio kosu.

„A i ti sigurno navijaš za Zvezdu?”, upitao me je.

U trenutku sam shvatio šta znači kad kažu: Maca ti je pojela jezik. Stajao sam bez reči i klimnuo glavom. Bora mi je namignuo i izašao iz sobe. Gledao sam za svojim idolom i mašio se za šolju. Dok sam bez muke pio ostatak čaja, u glavi mi je odzvanjao glas Radivoja Markovića: Gol! Gol! Gol!…

Ostavi komentar

  • (not be published)