Program za međunarodno ocenjivanje studenata, poznatiji kao PISA test organizuje se već pune 23 godine, a ponavlja se na svake tri godine. PISA testiranje predstavlja zapravo globalnu studiju Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD) u čijim zemljama-članicama, pa čak i u onima koje to nisu, ocenjuje obrazovni sistem tako što se meri školski učinak dece uzrasta petnaest godina, iz matematike, nauke i razumevanja pročitanog teksta, popularnije nazvano čitanje. Cilj ove studije je pružanje podataka koji se mogu porediti u okviru jedne zemlje kako bi se na taj način omogućio uvid u znanje učenika iz ovih oblasti, ali i rad na strateškom razvoju poboljšanja obrazovne politike i ishoda. Studija prevashodno meri rešavanje problema i shvatanje.
PISA test podrazumeva ispitivanje u kojoj meri su mlađi naraštaji sposobni da rešavaju, a konačno i primene informacije koje su tokom školovanja prikupili učenjem, na probleme iz svakodnevnog života. Dakle, cilj ovog testiranja jeste da se svim zemljama učesnicama omogući bolji uvid u postojeći rad školskog sistema, kvalitet postignuća, faktore koji utiču na sam proces obrazovanja, kao i da na osnovu tih rezultata pripreme i organizuju dalje planiranje i unapređivanje obrazovnog sistema koji će na osnovu pogrešaka ili dobrih primera iz PISA testa omogućiti da se školski sistem unapredi, da se otklone nedostaci koji koče napredak učenika u procesu učenja, kao i da se primene one vrste aktivnosti i veština koje unapređuju ceo obrazovni sistem.
U ovom projektu više godina unazad učestvuje i naša zemlja, te se konačno mogu odmeriti snage sa gotovo većinskim delom sveta. Što se pravila tiče, OECD u okviru ovog testiranja postavlja određene standarde iz sve tri oblasti, pa je tako prosek iz matemaktike u poenima 472, iz čitanja 476 i iz nauke 485. Ovo je neka granica koja se na međunarodnom niovu smatra prihvatljivom.
Kada govorimo o našim učenicima u odnosu na prethodni ciklus, Srbija se nije značajno pomerila na rang-listi, što znači da je od 2022. godine, kada je izvršeno najnovije PISA testiranje i urađeno istraživanje, prosečno postignuće naših učenika ispod OECD proseka. To detaljnije znači da su naši đaci postigli iz matematike i čitanja 440 poena, a iz nauke 447, što jasno pokazuje da su daleko od proseka. O boljoj poziciji na međunarodnoj listi, kao što se vidi, nema ni govora. Dakle, ni ovoga puta, učenici naše zemlje nisu iznenadili u nekom pozitivnom smislu i od kada učestvujemo na ovakvoj vrsti testiranja, uvek smo ispod proseka. Zna se da su 2018. godine, rezultati pokazali da je svaki treći učenik u našoj zemlji funkcionalno nepismen, a to znači da ne zna i da ne ume da primeni znanje koje je stekao u školi na svakodnevni život. Najprostije rečeno, „ne ume da se snađe” na osnovu onog što je naučio u školi. Te 2018. godine, prosečno postignuće u OECD zemljama je bilo 500 poena, a rezultati su tada kod nas za oko 50 bodova bili niži od tog proseka, što je zapravo značilo da bi našim učenicima trebalo najmanje još godinu dana, možda i malo više, nekakvog dodatnog pohađanja nastave kako bi taj nedostatak nadomestili i približili se proseku. Iz ovog gorenavedenog, dva su ključna faktora u procesu napretka obrazovnog sistema: jedan je država, drugi su prosvetni radnici, ali i učenici.
Kada govorimo o državi, više od petnaest godina se radi na reformama i sprovođenjima istih u obrazovni sistem naše države i do danas se ne vidi nikakav napredak. Oni koji su dužni i u obavezi da formiraju i sačine obrazovni sistem po meri savremenog deteta, sve više urušavaju sistem, degradiraju prosvetne radnike, omalovažavaju znanje i ne pridaju mu apsolutno nikakav značaj. I dalje se ne mrda od planova i programa koji su dosadni, učmali, pasivni, potpuno neprilagođeni učenju po meri deteta 21. veka. Neko bi iz Ministarstva prosvete ozbiljno trebalo da se pozabavi potpunom promenom kompletnog sistema, ne samo pojedinačnih elemenata koji čine taj sistem, nego bi trebalo da se uvedu novine poput više prakse učenicima strukovnih škola, ali i onih opštih, što više testiranja profesionalne orijentacije kako bi se deci predočilo jasno koji talenat i veštine poseduju i iz čega bi mogli biti najbolji, smenjenje administracije, potpuno eliminisanje „gnjavaže” u vezi sa ocenama, (noviji prosvetni sistem bi trebalo da bude bez ocena do 7. razreda osnovne škole, a u 8. razredu ocenjivanje, tek da ti bodovi na kraju imaju udela na prijemnom ispitu, koji bi podrazumevao polaganje onih predmeta koje dete želi da polaže za željenu školu), a do tada praćenje i vrednovanje učeničkog znanja putem testova i vođenja neke vrste dnevnika za učenike, poput portfolija. Uvođenje predmeta poput zdrave ishrane, „majstorisanja” i raznih veština, nešto nalik tehničkom obrazovanju, gde će deca da kuvaju, peku, mese hleb, skuvaju jaje, ali i gde će naučiti da štrikaju, heklaju, vezu, prave kućice (naravno, to su sve male dimenzije materijala koje bi oni koristili da sve to prave), naprave ogradicu oko kuće, „projektuju” ambar, zgradu, most i slično, dakle sve ono što bi u svakodnevnom životu mogli da naprave i što bi im koristilo: da se prehrane i prežive (ovakav model školovanja postoji u Norveškoj, gde im je cilj da osposobe decu za samostalni život). Ovo je samo deo reformi koje se mogu učiniti u obrazovanju, kad bi se htelo. O ovakvim i sličnim stvarima bi trebalo Ministarstvo da razmišlja.
Što se nastave tiče, profesora i učenika, u našoj državi se gotovo sve bazira na konzervativnoj vrsti predavanja, gde nastavnici i profesori i dalje koriste tablu i flomastere. (Eto napretka! Umesto kreda, koriste se bele table i flomasteri!). Malo ko je od stručnog kadra infomaciono-tehnološki pismen u potpunosti, što dovodi do toga da nam je nastava neproduktivna, pasivna, nezanimljniva i moram reći dosadna. Načini predavanja su pasivni, dosadni, monotoni. Nastavnik mora prevashodno da podstakne decu na (kritičko) razmišljanje, lični stav i logično povezivanje stvari, kao i na interakciju. Učenje ne sme da se svede na izolovane „foldere” iz istorije, geografije, engleskog, već na jedan jedinstveni „folder”, u kome će deca naučiti da iz engleskog mogu da koriste znanja iz istorije i geografije, povezujući ih u jednu jedinstvenu celinu. Tako bi iz predmeta engleski jezik (ovo je samo primer), nastavnik mogao da upita učenike kako zamišljaju da je zvučao engleski u 18. veku? Koje su to specifičnosti, šta je na njegov razvoj uticalo? Nastavnik bi trebalo da podstakne učenike da razmišljaju o Engleskoj kakva je bila u 18. veku, njenom geo položaju, društveno-istorijskom razvoju, pa bi deca u tom trenutku mogla da povezuju jedno gradivo s drugim, jedan „folder” s drugim, što na kraju daje rezultat da učenici imaju opštu sliku Engleske u 18.veku. Ovakve stvari se mogu realizovati iz gotovo svih predmeta, te bi se na ovaj način deca pripremala za svakodnevni život: da znaju i umeju da sve što su naučili primene na svakodnevne situacije, da povezuju stvari iz različitih oblasti, da razvijaju logičko razmišljanje, a to tabla i flomaster ne mogu da im pruže, već konstantno preispitivanje i zaključivanje na osnovu podataka i informacija koje im pruža predavač. Ovako se stiče funkcionalna pismenost i prolazi bolje na PISA testovima.
Što se nastavnika tiče, sigurna sam da adekvatnim programima ka većoj aktivnosti samih učenika u procesu učenja, ne bi im teško palo da se promenama prepuste. Što se tiče države, koja bi sprovela ove radikalne promene, za nju ne garantujem ni u narednom životu. Dovoljno je da se kaže da, što se tiče PISA testa od 2022. godine, nacionalni izveštaj još nije završen. Toliko o brizi za prosvetu. Do 17. decembra imaju još „fore”, a posle… videćemo.
