Da li je politika vršačkih naprednjaka jedna teška kičerica? To je bilo pitanje koje sam ovih dana postavljao slučajnim prolaznicima u Vršcu. Svi su rekli da jeste! Vrištao sam od sreće u sebi. Došlo mi je da osnujem udruženje građana koji će jednom mesečno izlaziti na gradski trg i vrištati. Bio bi to dan vrištanja. Dođemo lepo, na primer, ponedeljkom oko podne, kad ovi s vlasti dođu na posao, stanemo na sred trga i vrištimo na sav glas. Drekeljimo se kao nenormalni i sav nagomilani bes istresemo u javni prostor. Posle toga budemo sretni kao ja kad sam od 75 prolaznika dobio odgovor da je lokalna politika kičerica. Međutim, kada sam ih pitao „da li znate šta je kič?” Niko nije znao ni da bekne. Ljudi nemaju definiciju kiča, vide ga, gledaju ga, imaju ga u kući, radi posao al’ nemaju pojma kako bi to objasnili. Taj kič se ne prepoznaje lako, a ima ga previše, uvukao se poput plinovitog gasa, u sve pore naših života. Taj kič nekako ide uz umetnost, njega je loša umetnost i kultura uzdigla na nivo svakodnevnice, učinila ga predmetom svakodnevne upotrebe. Među mojim ispitanicima u gradu, bio je i jedan pristojni lokalni biznismen, neću mu ime reći, jer je anketa bila tajna, koji mi je rekao da je kič umetnost zadovoljstva! Ovo mi se jako dopalo. Al’ odakle njemu to? Gde je on pročitao ovu definiciju. Kaže mi, nigde, imam to na zidovima firme. I dodao – „Sećaš se kada si mi jednom uvaljivao neke lake slike i još si mi rekao da su kičaste, al’ rade posao. E te slike sam kupio, i kada ih god vidim pomislim kako si me zajebao i uvalio neki sofisticirani, upakovani kič, a ja se ubeđujem kako je to, možda, neka umetnost”. Pomislio sam, pa i ja sam doprineo širenju kič kulture u svom gradu, ima pravo biznismen. Uopšte se nije trzao na moju digresiju da am ja alhemičar i da sam od te lake love za laki kič, polse pravio one skalamerije sa Patrijarhom itd…
E u tome je problem. Taj kič negde stalno visi između ozbiljnosti i zadovoljstva. Dakle, o kiču možemo pričati, ali nikako ga ne možemo definisati. Jedna anketirana dama me je upitala – a da nije to isto što i šund? Ja sam joj rekao da nije, a možda i jeste. Između tog kiča i šunda tanana je razlika. Ali zajedničko im je da im ne možeš odoleti. I kič i šund su neodoljivi. Kada sad to prebacim u polje politike i pokušam shvatiti politički govor kao kič ili šund, onda mi se sve razbistri, sve mi postane jasno. Ta definicija kiča se na osnovu zaključka ankete , može izraziti u skraćenici SNS, ili Srpska napredna stranka. Da, baš tako. I njihov politički govor, Vučićevi napadi patriotizma, njegova gostovanja na rijaliti kanalima na kojima priča o svetskoj politici, o sudbonosnim danima Srbije, o avionima, naoružanju itd, to je kič, isti kič kao i program tog kanala. Međutim, ta kičasta gostovanja na kičastim televizijama rade radnju, nekako zadovoljavaju, al’ ne predstavlja ništa. Ovaj Vučićev jezik se raširio po zemlji Srbiji kao kineski ukrasi za Novu godinu, dobacio do svake mesne zajednice, uvukao se u kancelarije, dnevne sobe… kič je postao osnovni proizvod našeg društva. Ovi lokalni SNS-ovci će rezultate ankete ovde pročitati, ali ih oni neće dodirnuti, baš zato što su oni sami distributeri i proizvođači tog kiča i šunda. Ako je kič negacija, suprotnost od umetnosti, onda je SNS negacija svega vrednog, normalnog itd… Međutim, problem je u tome što još niko nije našao načine da tom SNS kič govoru odoli, on je za sada neodoljiv. Postoji li iko u ovoj zemlji ko je imun na zavodljivu snagu kiča?
Šta je, onda, tačno kič? Kakva je razlika izmeđi kiča i šunda? Može li prava umetnička vrednost imati i elemente kiča ili je on potpuna negacija umetnosti? Kako je kič nastao i kako bi svet izgledao bez njega? Ima li ikoga ko je imun na zavodljivu snagu kiča? Za sada nema. Sociolozi u svojim tekstovima spominju epohe kada se taj kič formirao, i smeštaju ga u vreme velike američke industrijske revolucije, što znači da se on širi pomoću neoliberalnog kapitala. Ovaj naš kičasti predsednik se upravo zalaže da nam taj aspekt kapitalističke industrijalizacije bude osnovni cilj, da se pomoću nove dualne radničke snage, dokopamo tog zapadnog kapitalizma i na taj način postanemo deo velikog planetarnog kiča. Taj kič govor Vučića je neka njegova umetnost prilagođena novom dualnom proleterijatu. Taj njegov politički govor je dopadljiv na isti način kako je dopadljiv i sam kič!
