Najava otvaranje biblioteke u Uljmi je zaista dobra vest. Inicijativu da ovo mesto, udaljeno petnaestak kilometara jugozapadno od Vršca, dobije svoj „hram knjige” pokrenuli su još odavno sami meštani, ali kako stvari stoje tek sada su se stekli uslovi da se to i ostvari. Vesna Zlatičanin, v. d. direktorka Gradske biblioteke u Vršcu, uz pomoć vršačkih gradskih vlasti, nesumnjivo daje sve od sebe da već od 1. septembra ova seoska biblioteka počne sa radom. Veliki je to posao, jer pre nego što javna biblioteka otvori ogranak u ovom selu sa približno 3.000 stanovnika, treba pripremiti obimnu dokumentaciju za registraciju, adekvatno opremiti prostor, promeniti statut biblioteke i sistematizaciju radnih mesta…
Ipak, sve ove muke pri otvaranju biblioteke u Uljmi brzo će biti zaboravljene kada ta ustanova počne s radom i ubrzo postane centar kulturnog i obrazovnog života, na korist i dobrobit ljudi koji tu žive. Zato je pred „prvim uljmanskim bibliotekarom” veliki profesionalni izazov, puno prekovremenog rada, ali i neizrecivog zadovoljstva u formiranju jedne ovakve biblioteke. Novootvorenu biblioteku treba na najbolji način promovisati u javnosti, a pre svega među mladima, povezati je sa vrtićem, osnovnom školom, mesnom zajednicom i ostalim institucijama i udruženjima koja već postoje u selu. Treba zakucati na vrata svakog seoskog domaćinstva i reći „biblioteka konačno radi”. Učestvovanje u rađanju jedne nove biblioteke je privilegija koja se retko kom bibliotekaru u Srbiji ukazuje, jer se u našem društvu biblioteke i škole mnogo češće zatvaraju i zauvek gase, nego što se otvaraju i nanovo osnivaju.
Bibliotekarsku idilu i velika očekivanja jedino može da pokvari nezvanična vest da će baš taj prvi bibliotekar pred kojim je tako važan i odgovoran zadatak, ustvari biti bibliotekarka za koju su predsednik Skupštine Grada Vršca i već pomenuta v. d. direktorka Gradske biblioteke u javnosti više puta tvrdili da je „nestručna”, da „krši radnu disciplinu i maltretira zaposlene i korisnike biblioteke”… Da stvar bude još gora, ova bibliotekarka je od strane funckcionera vladajuće Srpske napredne stranke i režimskih medija odavno proglašena za osobu koja „mrzi sve što je uspešno” i koja nema pravo da se bavi lokalnom politikom jer „nije rođena Vrščanka”. Zato se jedno pitanje neizbežno nameće: Kako je moguće da „najbolja vlast u novijoj istoriji”, koja za sebe tvrdi da radi isključivo u interesu naroda, baš tako grdno pogreši i „ozloglašenu” vršačku bibliotekarku nagradi neverovatnim profesionalnim izazovom i novim radnim mestom u Uljmi, umesto da joj momentalno uruči otkaz?
Odgovor je jednostavan: „naprednjaci” seosku biblioteku ne otvaraju zbog potreba samih meštana i njihove dugogodišnje želje da imaju mesto gde će moći da zadovolje svoje saznajne i kulturne potrebe, niti zbog svesti o važnosti bibliotekarskih ustanova. Oni ovu biblioteku otvaraju iz drugih, a tragično pogrešnih razloga. Prvo, da bi se obračunali sa političkim neistomišljenikom i jednom opozicionom političarkom, koja će ubuduće do posla (umesto sadašnja dva km) morati da putuje skoro 20 kilometara, a drugo – da bi iznova demonstrirali svoju moć i dodatno zaplašili sve koji ih ne podržavaju u njihovom, zdravom razumu neshvatljivom i neprihvatljivom, nastojanju da bez ikakvih ograničenja večno vladaju. „Vaspitna” poruka ove „kazne” je više nego jasna: „ako možemo ovo da uradimo potpredsednici Demokratske stranke i da joj ovako zagorčamo život, zamislite šta tek možemo da uradimo vama”.
Za razliku od funkcionera Srpske napredne stranke, međutim, ta potpredsednica Demokratske stranke na život i rad na selu ne gleda kao na kaznu i poniženje. Ona duboko i iskreno veruje u to da svi građani Srbije, bez obzira da li žive u selu ili gradu, zaslužuju jednake šanse da se obrazuju, stručno usavršavaju ili jednostavno uživaju u čitanju dobrih knjiga. Štaviše, ubeđena je u to da samo ona društva koja ulažu u obrazovanje, prosvetu i kulturu – imaju i budućnost. A naši najbolji saveznici na putu ličnog razvoja i obrazovanja jesu upravo javne biblioteke, bilo da su velike i sa dugogodišnjom tradicijom ili male i tek formirane. Zato će lokalni moćnici u Vršcu možda i pogoditi svoju metu, ali će sigurno promašiti svoj cilj.
Tako to obično i bude kad se nešto što bi samo po sebi moglo da bude i dobro i humano radi iz nečasnih i opasnih pobuda. Stoga slučaj vršačke „bibliotekarke na selu” nije samo lična priča i sudbina, već opis stanja u današnjoj Srbiji. Upravo zbog tog opšteg značaja u prethodnim rečenicama sam o sebi govorila u trećem licu. Na kraju ću, međutim, biti skroz lična i otvoreno reći da ću biti zadovoljna ukoliko jedno lepo banatsko selo dobije biblioteku samo zbog toga da bih ja svakodnevno putovala 40 kilometara na posao i s posla. Ako je to cena, onda sam zaista jeftino prošla. Za slobodu, lični i profesionalni integritet spremna sam da platim i mnogo više.
A što se tiče vrednih i poštenih meštana Uljme, sigurna sam da će vrlo brzo shvatiti kakvu su bibliotekarku dobili. Možda baš onakvu kakvu su čekali sve ove godine.
