Novinarska profesija je nekada, kada je svet funkcionisao po drugačije vrednovanim obrascima, predstavljala savest čovečanstva. Setimo se afere Votergejt kada su mediji srušili predsednika Sjedinjenih Američkih Država. Ne manju hrabrost i profesionalnu čast pokazala je srpska novinarka Brankica Stanković, koja je poštujući pravila profesije i istinu kao vodeći princip, prodrla u osinje gnezdo sazdano od sprege kriminala i vlasti. Sa dubokim pijetetom čuvamo uspomene na Slavka Ćuruviju, Milana Pantića i Dadu Vujasinović koji su položili živote na oltar istine.
Pravila novinarskog zanata se stiču edukacijom, a profesionalnost se gradi mukotrpno preko neprekidnog preispitivanja sopstvenih stavova oslonjenih na čast i moral. Novinari čije ličnosti krase ove osobine imaju korektivne društvene uloge i zavređuju poverenje i poštovanje svih koji primaju njihove informacije.
Danas u Srbiji u kojoj su suspendovane ili premetnute sve vrednosti, ostali su novinari i kolumnisti dnevnika Danas, nedeljnika Vreme, NIN-a, ugušenih Vranjskih i nekolicine elektronskih medija, da čuvaju čast profesije i ne dozvole da potpuno potonemo u medijski mrak. Nasuprot njima širom Srbije postoji čitava armija piskarala u službi vlastodržaca čiji je zadatak da održe virtuelnu stvarnost koju kreira vrhovni opsenar. Privatne sluge moćnih gospodara pišu po narudžbini ili po nalogu ličnih ozbiljno poremećenih ili depraviranih mentalnih sistema. Oni ne prenose već proizvode vesti za koje veruju da će se dopasti gazdama koji ih plaćaju, ili da će kod njihovih čitalaca i gledalaca da izazovu mržnju i zgražavanje prema onima koji se nisu prodali.
Foto: FB/Mišo Mićić
Ako se takvo biće koje se predstavlja kao novinar nađe u nekoj maloj varoši (na primer u Vršcu) imaće problem sa proizvodnjom vesti. Ono ima obavezu da hvali one koji ga plaćaju, što mu ne predstavlja nikakav problem, jer je ne štedeći reči hvalilo sve one koji su pre ovih bili u gradskoj vlasti. Savest mu nikada nije bacila senku na njegov devijantni psihički sklop pa je lagalo bez mere i sistema. Izvesne teškoće mu predstavlja situacija kada treba da vređa i konstruiše priče o oponentima svojih gazda. Iscrpelo je repertoar uvreda i laži. Ostale su mu najprizemnije konstrukcije koje ne mogu da izazovu nikakva osećanja osim gađenja. Tako se, na primer, ovo biće podsmeva jednoj osobi što je zašla u ozbiljne godine, a drugoj što ima kratku kosu i to samo zato što je reč o dvema opozicionim političarkama. Repertoar ovakvih uvreda je veoma bogat, ali im je sadržaj primitivan i nedostojan da ga izgovori osoba koja ima kontakt sa sobom. Ekstremno ružnim i ogavnim rečima koje upućuje ljudima koji se javno oglašavaju kao oponenti lokalnom SNS-u, biće koje se predstavlja kao novinar pokazuje ogoljenu mržnju i prosipa nepatvoreno zlo koje su, možda, izrasli iz ambicije da će njegovo nedostojanstvo i spremnost da se ponizi do neslućenih granica, rezultirati napredovanjem u službi. Tada bi moglo da pljuje i vređa i neke druge ljude van malog grada. A možda sanja i o tome da postane vidljivi deo morbidne mašinerije nekog „nacionalnog” medija, čije su zločinačke uloge u hipnotisanju građana osvedočene. Bića ovakve provenijencije imaju ime i prezime, ali ih ne treba pominjati. Ona su surogati ili avatari i postoje dok ih tvorci ne „obrišu” ili preimenuju u nešto ružnije ili primitivnije.
Protiv njih postoji jednostavan i efikasan način borbe. Njihove „vesti” treba izbegavati po svaku cenu. Još samo da savladamo infantilnu radoznalost i izgradimo stav o tome kakve informacije želimo da primamo.
(Autor noseće fotografije: Mišo Mićić)
