Petru Krdu, pesnik, prevodilac, novinar (Radio Novi Sad), slikar, istoričar umetnosti, posle svoje smrti predstavljen je i kao esejista. Knjiga eseja Druga istorija bića (priredio Gabriel Babuc, objavljena u izdanju KOV-a, 2017) je zbir onoga što je ostalo u rukopisima, publikacijama, pojedinim zbirkama poezije. Popa je imao Hašu, Kiš Mirjanu, a Krdu Anu. Zahvaljujući ovim ženama čitamo neobjavljenja i nepoznata dela navedenih pisaca.
Knjiga je zbirka sentenci koje je pesnik kao mantru svakodnevno izgovarao dok je užurbano, u lovu na ideje, šetao prostorijama Sterijine kuće (neretko bi posetioce i prijatelje vodio i pokazivao im plafone koji su propadali, a da za njih niko nije mario. Imao je rešenja, pisao je dopise odgovornima, ali svuda bi nailazio na zid ćutanja). Kada bi hteo misli da utiša, stavljao bi šešir, po kojem je u gradu, ali i šire bio prepoznatljiv, a kad bi želeo da ih oslobodi prostora, on koji je žudeo za slobodom bića, vozio bi bicikl Sterijinim gradom, Ulicom Vaska Pope.
Književna opština Vršac je bila njegova „kuhinja ideja”, u kojoj bi se „Sredom kod Sterije”, održavale ozbiljne tribine, predavanja, promocije, izložbe. Ne postoji ime sa eks-jugoslovenskog književnog neba koje nije bilo gost KOV-a. To je bila stvar prestiža. Dobitnici NIN-ove nagrade, posle beogradske promocije knjige, odmah bi sleteli na aerodom KOV-a. Čak je jedna, kod nas veoma čitana spisateljica, nudila novac da održi promocije svojih knjiga u KOV-u. Petru je imao svoj literarni nivo, nije hteo da popusti, da degradira kuću u kojoj su se objavljivale knjige nobelovaca, Dušana Matića, J. S. Popovića, Kavafija…
„Sredom kod Sterije” bi provejavala duhovitost, kojom je urednik hteo da razbije monotoniju klasičnih promocija – pisac priča i odgovara na pitanja moderatora. Kuriozitet je bio da je i publika mogla da postavlja pitanja, pa da razvije i diskusiju. Druga istorija bića čiji je podnaslov Eseji i lirski zapisi između Da i Ne, knjiga je sećanja na ova dešavanja, koje je Petru arhivirao ispod mislećeg šešira.
Godine 1996. KOV objavljuje zbirku pesama poljske pesnikinje Vislave Šimborske Kraj i početak, da bi samo posle par nedelja Vislava dobila Nobelovu nagradu upravo za tu zbirku pesama. Sa veselošću se Petru toga priseća. Novine su pisale o njemu kao o proroku iz Vršca. Posle toga Vislava je dala autorska prava KOV-u.
Prava pesnička enciklopedija, Petru je bio jedinstven i neponovljiv. U zbirci su zastupljeni rumunski nadrealisti (apartidi kojima je Petru dao posebno mesto u svojoj pesničkoj vitrini): Stanesku, Blaga, Dojnaš, Naum, Elijade, Sioran, Jonesko ‒ poslednju trojicu ovenčava sintagmom Rumunsko Sveto trojstvo u Parizu. Neke od njih je lično poznavao, odlazio bi u Pariz kako bi ih intervjuisao. Skupljao je mrvice mudrosti sa njihovih književnih trpeza i sve to brižljivo i nežno objavljivao u kultnoj biblioteci Nesanica (naziv je dobila po nesanicama Emila Siorana).
Godine 1987. u malom gradu osnovao je evropski centar za poeziju, ustanovio je Evropsku nagradu za poeziju KOV. Piše o problemima kada je prvi laureat iz Španije H. Horhe Padron došao u Vršac. U Novom Sadu je formirana grupa kako bi ispitala „slučaj”. Padron je bio lažno optužen da je prilikom boravka u Vršcu rekao da je socijalistička poezija nepopularna u Španiji.
Oduvek su Petru i njegov rad smatrani „slučajevima”. Govorio je i „gađao” metaforama gradske čelnike. Iako je humorom i nadasve cinizmom pokušavao da prevaziđe finansijske probleme u KOV-u, kroz redove eseja oseća se jetka gorčina: „…Odatle nastojim da promenim kulturnu dioptriju Vršca i metaforama izbombardujem gradsku kuću u kojoj se odlučuje o finansiranju KOV-a. Avaj! Opet su nas odbili!”
Poslednjih godina vodio je donkihotovsku bitku da zadrži prostorije KOV-a. O tome govori u knjizi. U svakom smislu je izgubio… toliko intelektualaca ga je podržalo. Gubitak prostorija je doprineo preranoj smrti pesnika. Poput velikih revolucionara umro je za ideju.
Dopisuje se sa Sterijom, Vaskom Popom, obaveštava ih o novinama u gradu „provincija je bolesna gljiva.”
Nije dobio novac da objavi celokupna Sterijina dela, ali ih je ipak na volšeban način objavio. Uprkos vetrovima grada!
„Šta bi Sterija rekao kada bi ugledao svoja izdanja u KOV-u?”, pita se izdavač. Da li bi bio ravnodušan ili bi postavio niz retorskih pitanja. Možda bi jedno od njegovih pitanja bilo: „Odriče li se čovek danas ideala, da bi se prilagodio vremenu u kojem je samo novac opštevažeća vrednost?” Bavi se nepravedno zapostavljenom Sterijinom poezijom. Samo pesnik pesnika može da razume. Zamera B. Popoviću što u svoju Antologiju nije uvrstio ni Steriju, ali ni Njegoša. Grešku je ispravio Zoran Mišić, jer „teorija prevazilazi klasiciste svog vremena, a takođe, i najveći deo srpskih romantičara”.
Mnogo je borbe bilo oko njega i u njemu. Eseji su lirski intonirani. Ponekim stihom se osvrće na svoju poeziju, nema navodnika, skroman do kraja. Prepoznaju ih oni koji su čitali Zamenice, Školu egzila, U crkvi Troja, Jagodu u klopci, Ljubičasto mastilo…
„Najgori su loši i osrednji pisci. Oni mogu, avaj, šta sve mogu, brinući jedino za svoje jazbine i brloge!…”
Govori o svom angažovanju u Umetničkom savetu Profesionalnog pozorišta na rumunskom jeziku pri NP „Sterija”. Umoran od previše obaveza, snagu nalazi u literaturi : „Iznebuha se setih Čekajući Godoa. Estragon kaže Vladimiru: ‘Ja ovo više ne mogu da izdržim!’ A onda Vladimir odgovara Estragonu: ‘To ti se samo čini.’” Izdržao je.
Voleo je da razmišlja o Kafki, i sa Joneskuom je razgovarao o njemu. Lapidarno kao što je o ličnosti Jozefa K. pisao (K)afka, tako i on govori o ovom ekspresionisti. Čuo je da je bio u Vršcu i i da je na probama predstave Rumunskog pozorišta šetao na sceni. Nije ga Petru slučajno izmestio iz Praga, jer „svi mi živimo u Kafkinoj kući”. Da li je u svom slučaju mislio i na Sterijinu? Smatra da je Kafka umro na vreme, onako začuđen ne bi nikada bio oslobođen krivice. Bio je manjinac u rođenom Pragu, „nobelovac bez Nobela.”
Petru je voleo velike domaće i svetske pisce i umetnike da vodi u Hotel „Srbija” u Vršcu. Tamo bi nedeljom prelistavao štampu i razmenjivao po koju reč sa prolaznicima. Voleo je „običnog” čoveka, kao što je bila i njegova majka Marija. Ugostio je D. Maksimović, M. Pavića, M. Pavlovića, J. Ćirilova, D. Mijača, N. Miloševića, E. Lipsku, Č. Simića T. Ruževiča, N. Staneskua, nobelovca T. Transtremera… Kako smo tada svi bili uzbuđeni kad je švedski pisac već vidno bolestan na svom proputovanju po Kosovu i Metohiji hteo da poseti i Vršac, koji mu je objavio zbirku pesama.
Osrednjost je, konstatuje Petru, ovladala književnom scenom. Ko god ima novca može da objavi knjigu, ali lager je najiskreniji svedok.
Osetljiv na ljudsku patnju piše empatično pismo Ildi Ivanji, pošto je pročitao rukopis knjige Kapija opklade. Govori o njenom trijumfu nad smrti. „Za Vas je logor i anegdota i karneval i apokalipsa, a ja Vas opet, pitam zašto niste sahranili sve tajne u sebi? Nesumnjivo niste hteli da izgubite jedan svet, a sećanje je, za Vas, poput povratka dela celine u Veliko Sve…”
Ovim pismom se završava knjiga eseja „velikog dečaka naše poezije” (Draško Ređep, recenzent).
Brankušijev Beskrajni stup kojem se Krdu toliko divio kao obelisku slobode, nalazi se danas na pesnikovom grobu u Vršcu. Setno kao Vavilonska kula baca odsjaj nade u buduće pesnike ka spomeniku Jovana Sterije Popovića.
Ništa iz ništa
Zgruvano u ništa
Daje sve ništa.
Sterija
