Protest u Vršcu: dva lica Srbije

U Vršcu se na protestu okupilo pedesetak mladih ljudi i nekoliko nas „veterana”. Mladost, kako joj i priliči, energična, gnevna, osetljiva na nagomilane nepravde. Pištaljke i uobičajeno skandiranje protiv diktatora i njegovih, do zuba naoružanih, podivljalih zaštitnika. U Vršcu nema policije, suzavca i pendreka kao u Beogradu. Mladi Vrščani su solidarni sa svojim vršnjacima iz drugih gradova i svesni tragične situacije u kojoj se nalaze. Svesni su da sa uzurpatorom države nemaju budućnost i da moraju da ustanu protiv terora koji se godinama sistematično sprovodi, onemogućavajući ih da uživaju u čarima svoje mladosti. Dok oni odgovorno i civilizovano izražavaju svoje nezadovoljstvo na stotinak koraka od njih njihovi vršnjaci relaksirano sede u kafićima uživajući u toploj letnjoj večeri uz zvuke „žive” muzike. Mnogo ih je više no onih koji javno protestuju. Ne gledaju u njih, a muzika pokriva poruke koje uzvikuju. Ta slika nije karakteristična samo za Vršac. Tako je, verovatno, svuda u Srbiji. Manjina javno ustaje da brani sopstveno pravo na dostojanstven život i pravo na slobodu. Većina ćuti i „gleda svoja posla”. Ni toj ćutećoj većini nije dobro, ali ona bira da postane i ostane nevidljiva i nečujna. Neki imaju sitne koristi od mafijaške organizacije koja se predstavlja kao legitimna i legalna vlast, drugi se prilagođavaju duhovnom i ekonomskom siromaštvu, uvereni da drugačije ne može. Pravdaju se strahom od gubitka posla i razočaranjem koje su doživeli posle 5. oktobra. Mnogi ne veruju da bilo šta može da se promeni, pa time pred sobom i drugima pravdaju svoje svakodnevno mukotrpno trajanje. Tako se otaljava privid života u samozavaravanju, oportunizmu i lažnom konformizmu. Na one koji ne pristaju da budu tretirani kao podanici koji služe gospodaru ovog „tamnog vilajeta”, gledaju sa podozrenjem i nerazumevanjem. Ponekad im zavide, tajno, u sebi, pitajući se šta ih to pokreće da glasno izraze svoj bunt, ne plašeći se posledica. Anomija, godinama stvarana i nerazrešavana dostigla je nivo sveopšte destrukcije. Razbuktala epidemija virusa samo pojačava svest kod većine građana da se događa nešto opasno, čije posledice niko ne može da predvidi. Neizvesnost se teško podnosi, kao i nepravda, bes, beznađe i strah. Gomilaju se opterećujuća osećanja koja se teško podnose i zato u svakom trenutku teže nekom razrešenju. Razrešenje je bunt i otpor koje su prihvatili odvažni i smeli, ne obazirući se na teror koji se nad njima sprovodi. Razrešenje je i negacija stvarnosti i povlačenje u sopstveni svet, konstruisan od zabluda da će se već nekako sve razrešiti. Sa postojećeg nivoa patološke, privremene ravnoteže jasno je da glavni generator naše sveopšte propasti i uzurpator države ne može da odstupi. On je odavno prestao da testira realnost principima logike i racija. Funkcioniše u virtuelnom konstruktu koji zdušno podržavaju njegovi asistenti u zlodelima. Ono što može i zna već je pokazao. To su laži, obmane, spinovi, napadi kao najefikasnija odbrana, i od skora i sirova ogoljena sila, koju je čuvao i pomno pripremao. U njegovoj ozbiljno poremećenoj percepciji sopstvenu ličnost i dela idealizuje i projektuje kao datost koju treba braniti od najezde onih koji je ne prihvataju i ne razumeju. Sa njima ne sme da razgovara, a još manje pregovara jer ne može da prihvati ni jednu drugu životnu ulogu. On brani svoje monstruozno delo i svoj život. Oni koji se ne bune imaju pravo na život po njegovim pravilima. One druge i drugačije doživljava kao neprijatelje sa kojima će se obračunavati. Sve je ogoljeno jasno. Svako mora da zna svoj put. I svako je odgovoran za svoj izbor.

Naslovna fotografija preuzeta sa FB stranice Vršac Moj Grad