Kada je u maju 2016. godine konstituisana gradska vlast u Vršcu uputila sam dopis gradonačelnici Dragani Mitrović i Gradskom veću sa inicijativom da se podigne spomenik Vrščanima koji su u oktobru 1944. godine po odluci ondašnjeg Vojnog suda osuđeni na smrt streljanjem jer su, navodno, sarađivali sa okupatorom. Suđenje je trajalo nekoliko sati i nikakvi materijalni dokazi nisu izvedeni. U tom nesrećnom događaju stradalo je dvadesetoro Vrščana, među kojima je bio i gradonačelnik Geza Friš. Nekoliko dana pre navedenih zbivanja streljano je radi odmazde zbog ubijenog ruskog vojnika sto Vrščana, pripadnika nemačke nacionalne zajednice, pretežno zemljoradnika i vinogradara, koji su ratne godine proveli u svom gradu na svojim imanjima, ne učestvujući u bilo kakvim ratnim dejstvima. Tvrdnje u dopisu sam potkrepila fotokopijama pisanih dokumenata iz tog perioda. Svi streljani su na brzinu i u tajnosti zakopani u jamu na periferiji grada koja je služila za odlaganje leševa životinja i bila poznata u narodu pod nazivom „Šinteraj”. Od te godine do danas nad tim nesrećnim događajem navučen je veo tajne. Od pre 15 godina udruženje Srpsko‒austrijsko‒nemačkog prijateljstva i udruženja vršačkih Nemaca iz Evrope, potpomognuti podrškom poznatih intelektualaca iz Srbije, pokretali su više inicijativa da se dostojno obeleži mesto na kome počivaju ovi ljudi, ali bez uspeha. Svi koji su se nalazili na čelu opštine samo su obećavali, ali niko nije ništa preduzeo.
Pošto na moje dopise niko nije odgovarao četiri meseca, inicijativu sam podnela gradskoj Skupštini, a većina koju čine SNS odbornici ju je odbila. Posle četiri meseca sam ponovo poslala dopise Gradskom veću i gradonačelnici. Ćutanje se nastavilo. Postavila sam odborničko pitanje šta se dogodilo sa mojom inicijativom i dobila odgovor da je upućeno pitanje Ministarstvu kulture i informisanja o uslovima za podizanje spomenika. Odgovor ministarstva je stigao 17. marta 2017. godine. U dopisu je navedeno da izgradnju i postavljanje spomenika i spomen obeležja obezbeđuje i uređuje jedinica lokalne samouprave uz prethodno pribavljenu saglasnost nadležnog ministarstva, kome treba da se dostavi potrebna dokumentacija. U dopisu je taksativno naznačeno šta sve treba da se pribavi. Između ostalog bila je neophodna odluka nadležnog organa jedinice lokalne samouprave, koju Skupština nije donela, pa sam ponovo, u skladu da dopisom, predložila da se takva odluka donese. Ponovo je usledilo odbijanje. Početkom ove godine postavila sam odborničko pitanje da li je Gradsko veće pripremilo predlog odluke o izgradnji spomen obeležja, i dobila odgovor da u budžetu za 2018. godinu nisu planirana sredstva za ovu namenu.
Ovakav odgovor nedvosmisleno poručuje da gradska vlast ne želi da se ozbiljno pozabavi pitanjem koje nema političku, već civilizacijsku konotaciju. Ne žele da pokažu minimum pijeteta prema stradalima i njihovim porodicama. Ne mogu da pokažu elementarno saosećanje za ljude koji su bili žrtve stravičnog masovnog ratnog bezumlja. Ne znači im ništa saznanje da u njihovom gradu na nedoličnom mestu 74 godine počivaju ljudi bačeni u jamu kao da su neki predmeti. Ne mogu da se sažive sa patnjama potomaka stradalnika i anticipiraju sva poniženja, bespomoćnost i bol koji su doživljavali i još uvek doživljavaju pred saznanjem da posmrtni ostaci njihovih najbližih decenijama leže u zemlji bez ikakvog obeležja primerenog civilizaciji kojoj pripadaju.
Odbornička SNS većina u vršačkoj skupštini ne misli i ne oseća, oni samo glasaju protiv svakog predloga koji daju opozicioni odbornici. To je jedini smisao njihovog društvenog delovanja.
