Ipak je ON Bog? Vučić je personifikacija. I ako je odavno njegova radikalska politika o velikoj Srbiji mrtva, on se povampirio, personifikovao u Evropejca. Sad na isti način, možda još luđi, umesto velike Srbije, peni o velikoj Evropi i velikoj Rusiji. On poput Grčkog Boga sam sebi daje ljudsku osobinu spasitelja nacije. I tu počinje sranje. Ovaj primer personifikacije nemoguće je smestiti u basne ili bajke, zato što Vučić zna da njegovi botovi u SNS-u nisu više deca pa da im priča tamo neke priče. On se ozbiljno razboleo i sad svoju bolest vešto deli sa svima. Zna on da se u svakom delu zemlje Srbije nalazi njemu sličan, isto toliko opaljen kao i on, samo sa malo drugačijim oblikom nosa, frizure, usana… ali, suštinski, svi su oni isti kao on. Ti mali lokalni malovići, petrovići, baroši…
Nekima je podvalio prljave rabote, dao im delove, procente javnih tendera, da uzimaju po malo… zna on da se tako vlada. Ne može ložiti svoju raju više na Kosovo, Jasenovac, srpstvo… To je promaja. Sad im je dao tendere i sve funkcioniše kako treba za sad. Ali, Srbi su došli u istu fazu kao Izrailjski narod kada su se opredelili idolopoklonstvu. Lokalni srbijanski Aroni su napravili svoje Zlatno tele koji se zove TENDER. Božanstvo tendera je toliko da se više ne postavlja pitanje očiglednog greha nameštanja tendera za javne poslove, samom sebi, odnosno, svojima. Svi ti SNS vernici se klanjaju tenderu, svom Zlatnom teletu, veruju da će ih Tender spasiti od bede i sirotinje koja im se može desiti ako bi zavladali drugi.
Danas ti vernici sve više razmišljaju da odjebu tog Vučića ili lokalnog Malovića, da odjebu tog samoživog Boga, program SNS-a, svog duhovnog vođu ili starešine u javnim službama… Oni polako postaju obožavaoci sebe, počinju sebe da personifikuju. Nekako se oslobađaju svog Boga Vučića, sagledavaju dalekosežne posledive njegove bolesti i sad im se sve pobrkalo u glavi. Nemaju pojma ko će i kad doći da im polupa to Zlatno tele, taj Tender. Vučić ponekad misli da je Mojsije, ubeđen je da će sa tim prevremenim izborima prekinuti obožavanje Tendera, jebeno Zlatno tele koje je narod počeo da odliva u svakom svom gradu. Mora im sve to razjebati, jer neće više moći biti Bog. Ko će se njemu onda klanjati kad svi postanu bogati, a on siromašni Bog koji radi po ceo božiji dan do kasno u jutro. Bog mora biti bogat!
Na početku se Vučić pozivao na nemačke filozofe 19. veka, ali đavo je odneo šalu, mora se vratiti daleko u prošlost, sve do Mojsija. Vidi on da je Tenderizacija Srbije uzela toliko maha da se telo Srbina menja, svaki njegov deo tela postaje žedna duša, žedna tendera. Zato Vučić preti novim izborima. Ne preti on opoziciji, već svojima, zna on da se svađe, prkosi, ljutnje, rasprave, preljube, čaranja, bajanja, gatanja, svakoga dana postaju tema na lokalnim skupštinama. Vidi on da se narod oteo i da ga više ne jebe za suvu šljivu, pa ajd da pod hitno ponovo raspišem nove izbore. Dopalo im se da budu na vlasti, taman se nameste da ćopaju, kad ono novi izbori. Kažu, ovaj Vučić je totalno prolupao, koji mu je andrak?
I onda je rekao Maloviću, idi u Južni Banat i zapamti, viči na sav glas, deri se, opali i po koji šamar, ali moraš im svima na tenderskim zahtevina napisati „Ljubazna braćo moja, begajte od idolopoklonstva” ili mene pretvorite u Zlatno tele.
Danas, na XVII sednici lokalne skupštine, Lozničani, bivši Vrščani, neće znati ništa o Mojsiju, Bogu, Zlatnom teletu… Ništa to njima ne treba. Oni samo znaju da ispred sebe imaju neki dnevni red na kojem se rebalansira budžet, odnosno, gledaju da prikupe još malo love za ostatak godine, da vide može li se još koji tenderčić namincati. Jebe im se više i za Vučića, a sve više i za Malovića. Otela se ekipa. Ali, zna li opozicija da je to jako dobra vest?
